SOS telefon

Ciljevi:

•    Učiniti vidljivim problem nasilja u romskim porodicama
•    Smanjenje nasilja  nad ženama i decom u romskim porodicama
•    Podrška i jačanje samopouzdanja žrtvama porodičnog nasilja ,kroz komunikaciju na romskom ili srpskom jeziku u zavisnosti od sagovornice
•    Upoznavanje Romkinja (žrtve nasilja) sa osnovnim ljudskim pravima,institucijama u kojima mogu zaštititi svoja prava,i novinama u zakonodavstvu

Starosna i obrazovna struktura 278 Romkinja koje su se javile SOS-u se kreće od 18 do 63 godine starosti. 29 od njih ima završenu srednju školu, 72 završenu osnovnu  dok 177 nemaju završenu osnovnu školu.  Sve su radno angažovane, bez radnog staža, kao kućne pomoćnice, sakupljačice sekundarnih sirovina (zajedno sa decom) ili se bave sivom ekonomijom pri čemu same putuju i nabavljaju sredstva sive ekonomije.

Uzroci nasilničkog ponašanja njihovih vanbračnih ili bračnih partnera su alkoholizam, nezaposlenost (ekonomska zavisnost od žene, pri čemu je ona obavezna da mu preda svu zaradu), kocka, veza sa drugom ženom, i u poslednjem periodu nagli porast narkomanije medju pripadnicima romske nacionalnosti. Iz anketa koje su obavile volonterke došle smo do podataka da se starosna granica udaje mladih Romkinja polako kreće na gore, tako da se sada većina udaje u 18-toj godini. Mladje generacije romkinja uglavnom poznaju ljudska prava i rad institucija bez obzira na obrazovni nivo, dok su se starije romkinje udavale oko 15-te godine i još uvek nisu zainteresovane za promene u svom životu (poznavanje ljudskih prava, zakona, rad institucija). Tradicionalno vaspitanje ima još uvek jak uticaj na ponašanje romkinja bez obzira na starost i obrazovanje, mada se osavremenjuje.

Dosadašnji rezultati rada su izuzetno pozitivni jer su se za dvadest meseci realizacije, SOS-u javile 231 žrtve nasilja. 47 su pripadnice i pripadnici većinskog stanovništva, 65 je sagledano kroz  CSR, 25 zatražilo pomoć MUP-a, 1 Romkinja je smeštena u Sigurnu Kuću sa maloletnim detetom, 19 je pokrenulo krivične prijave za nasilje u porodici i tužbe za razvod braka. Saradnja sa adekvatnim institucijama je solidna.

Ne treba zaboraviti da su Romkinje tradicionalno zatvorene i vaspitavane da se o problemima u porodici ni sa kime ne razgovara, i da su se SOS-telefonu koji od 1992.godine funkcioniše u gradu do 2005. god. javile samo 7 pripadnica romske nacionalnosti.

Činjenica da su volonterke  SOS-a za Romkinje i decu žrtve nasilja i same Romkinje i vaspitavane u istom duhu rezultirao je prikazanim podacima.Za prva tri meseca realizacije projekta volonterke su anketirale 500 pripadnica romske nacionalnosti u 3 romske mahale u Nišu, 40% anketiranih svakodnevno trpi nasilje u porodici, 60% najmanje jednom nedeljno dok 90% Romkinja ne prepoznaje vrste nasilja (fizičko, psihičko, ekonomsko i seksualno). Seksualno nasilje prepoznaju kao vid silovanja od treće osobe van partnerskih odnosa, ili kao trgovinu ljudima.

Realizovale smo  dve tribine jednu pod nazivom “Položaj Romkinje u društvu I porodici“,  u SG Niš sa predstavnicima lokalne samouprave, adekvatnih institucija (CSR, MUP, Zavodza zaštit mentalnog zdravlja) , odbornicima, većnicima, predstavnicima NVO-a koji se bave sličnom problematikom i drugu u prostorijama SOS-a, sa žrtvama nasilja koje su nam se javljale i njihovim rodjakama pod nazivom  “ Novine u zakonodavstvu i zakoni koji vas štite”.

Učestvovale smo na okruglom stolu u organizaciji Centra za prava manjina iz Beograda u Medija Centru-Niš pod nazivom “Položaj Romkinja u lokalnoj zajednici” 2.10.2006 godine, na kome smo prezentovale probleme na koje nailazimo u radu. Problem nasilja nad Romkinjama izložile smo na konferenciji u Novom Sadu u Pokrajinskom veću, u Skupštini Srbije  na sastanku sa predsednikom Predragom Markovićem i poslanicima.